"Budi donor! Postani heroj!" danas u Kampusu

Da kod dece država plaća transplantaciju u inostranstvu posle dužeg moljakanja. Ali šta sa odraslima? U Srbiji ima preko 700 osoba koje čekaju transplantaciju, i država ni ne pomišlja da im plaća transplantaciju u inostranstvu. E u tome je problem. Ja znam čoveka koji imao cirozu jetre, pa morao da transplantira jetru. Ovde mu nisu mogli-hteli pomoći, a za inostranstvo nije imao para ni da ode, a ne da plaća tamo boravak. I umesto da kuka i da se prepusti bolesti, promenio totalno ishranu i način života. Posle godinu dana čovek se potpuno izlečio. A kod lekara ostalo sve samo na čuđenje, umesto da ispituju kako došlo do izlečenja jer sam čuo i ja dosta takvih slučajeva, pa da pomognu i ovima što otkazuju organi. Od tada to mi samo povećao sumnju, uopšta dali hoće da pomognu, jer im je cilj verovatno nešto sasvim drugo. Transplantacija i doniranje organa u jednoj siromašnoj zemlji kao što je naša je besmislena. Prvo zato što nemamo odgovarajuće stručnjake, niti država može plaćati te stručnjake, jer svi dobri hirurzi i lekari odlaze u inostranstvo. Nemamo aparaturu za to. Pokledaj kako su loše opremljene bolnice, i kako rade sa aparatima od 30 godina koje non stop crkavaju. Nikakvo podizanje svesti to ne može promeniti već samo totalna promena i red u državi što nikada se neće desiti. Neka doniraju organe i nek vrše transplantaciju u zemlje gde ima za to uslove, ali to u srbiji jednostavno nema.

Dobro, obavešten si, priznajem. Međutim, i ja sam, jer imam u porodici dete koje je tri puta imalo transplantaciju jetre u Italiji. Sve je platilo naše zdravstveno osiguranje. Naravno, to nije dovoljno, jer boravak roditelja nije u potpunosti pokriven, jeste, moraju da se snalaze za lekove. ali njihovo dete je poživelo 7 godina, umesto 0. Ova akcija nije samo potpisivanje donorskih kartica, već akcija da se naše bolnice i lekari osposobe za transplantacije tako da se više to ne plaća u inostranstvu.Naravno, to nema veze sa potpisivanjem kartica nego sa podizanjem svesti i uticanjem na sponzore koji bi svojim donacijama to omogućili. Doniranje organa je lična stvar. Ja ću svoje dati, ako budu upotrebljivi. Drugi kako hoće.

@Human: To što sam napisao sve istina. Naše zdrastvo imunosupresivne lekove plaća samo 75%, dok pacijent plaća 25% od cene leka, a samo jedan lek košta 12.735,90 dinara. Ali te lekove uglavnom nema, pa pacijent mora da uzme iz privatne apoteke po punoj ceni, i pošto mora uzimati više lekova, cifra jeste više stotina Evra svaki mesec. A dešava se da ni privatne apoteke nemaju te lekove. Slučaj Rajko Matijevića možeš naći na internetu, koji 10 godina skupljao pare za transplantaciju u Rusiji, a sad od ove države Srbije ne može da dobije ni lek. Procenat preživljavanja ransplantacije ja na osnovu statistike i tačni su.
Kada bi bio reč o mom detetu, da biram od 30%-50% dali će živeti 10 godina ili nekoliko meseci(dok pacijenti čekajući donora žive i više godina), radije bi sve učinio da produžim život sa njegovim organom, za koji postoji bezbedan način i garantovano bi živeo najmanje 10 godina uz mogućnost potpunog izlečenja. Nije bitno šta će biti sa mojim organom posle smrti, već dok sam živ kao donor gledaće me da sam vredniji mrtav kao živ. To je problem.

Dragi sugrađane, sve što si rekao je i istina i neistina. Sve košta - plaća naše zdravstveno osiguranje, nema veze da li si bogat ili siromašan. Lekove takođe. Čak i kontrole, koje nisu svakog meseca, zavisi od stanja pacijenta kojem je transplaniran organ. Procenat preživljavanja transplantacije je viši nego što si ti naveo, ali ni ja nemam precizne podatke, kao ni ti. I na kraju, ali najvažnije, zar ti ne bi hteo da se tvom detetu produži život, ne bi li hteo još malo da budeš s njim, pa makar i neko od toga imao profit? Ne bi li dao sve na svetu da ti dete živi još 10 godina? Ili duže? A sad stvarno za kraj: kad umreš, ništa više ne znaš, ne osetiš, ne postojiš. A tvoj organ može nekome priuštiti još nekoliko godina života.

Pošto se i ovde vrte ogromne pare, ne govori se o drugoj strani medalje. Da provirimo iza paravana.
1. Transplantacija organa košta više desetine hiljada Evra, što znači da sirotinja uvek bude samo donor u korist bogatijima.
2. Posle transplantacije više lekova koje treba da uzima do kraja života, i kontrola koštaju više stotina Evra svaki mesec. Opet sirotinja to ne može priuštiti.
3. Pacijent sa novim organom treba da živi do kraja života izolovan od ljudi i sa strahom da se ne razboli, jer bila koja zaraza ili upala dovodi do odbacivanja organa i smrti.
4. Šansa da transpalntacija uspe su od 30%-50%, što znači da kod svake druge ili treće osobe neuspešan, što dovodi odmah do smrti. Znači na veliki broj transplantacije, veliki broj ljudi i umre o čemu se vešto čuti jer su profiti institucija ogromni, i umesto istine reklamiraju samo uspešne transplantacije radi propagande i profita.
Pa je pitanje, pošto je uspeh samo 30%-50%, dali se isplati rizikovati da živimo mnogo mnogo kraće sa tuđim organom samo da bi institucije zaradili ogroman profit?

I da potpise 10000 studenata bas je korisno jer dok dodje nase vreme sigurno ce postojati vjestacki organi, tako da nisu mogli bolju lokaciju odabrati.

dragi nasi studenti svaka cast na vasem trudu